Pesma o Milici Gerić
Daj da ti izmerim tu kikicu lenjirom...
Daj, odrašćemo jednom,
Nema potrebe da se srdiš
I tužakaš me nastavniku.
Ti imaš prelepu kosu,
A meni se gleda u nju
I danju i noću,
Ne popijem ni belu kafu
Pre škole,
Pre nego što odrastem...
Gledaju me mangupi,
Gledam ja njih,
A ti gledaš u nebo i...
Zamišljaš.
Nekog Petra,
Nekog Nikolu,
Pavla, Sretena,
Koji u tvojoj kosi spava
Pod krošnjom kestena.
Dok ne budeš odrasla.
Onda će ti kosa služiti
Da je čupaš, jer si osetljiva.
Bože, koliko kikica,
A tvoja mi baš nešto prija,
Dok se uvijam oko jastuka,
Jer ne mogu ni da spavam,
Ti ne znaš to.
Ili nisi znala, jer sada...
Sada smo odrasli.
A i kosu si fazonirala,
Kao jedan od onih žena
Sa reklama za donji veš.
Sećam se da si mi prišla
Posle časa engleskog
I ponudila mi da stanem pod kišobran
Da ne bih pokisao.
Ja sam to odbio,
Jer dodirnula si mi kosu,
I sveta vodica je pretvorila
Tvoju ruku u večnost...
Čak i sada, kada sam odrastao.
I kada fazoniraš kosu,
A ja ćelavim.
Hoću da znaš,
Da sam u svoje oči stavio kapi
Koje su padale te davne godine.
Te davne prošlosti
Koja je moja,
Pomalo tvoja,
I sada, evo, postaje pesma.
Napolju je magla,
Zemun je pust,
Ja sam odrastao
I oči mi pamte kišu.
Osnovna škola izgleda isto,
Pamtiš kako sam igrao košarku, baš tu,
Gde sada deca razmenjuju poruke.
I obijaju pazare.
I nisu odrasli, kao ti i ja...
Dok se poneki par uhvati za ruku,
Ali ne boj se, ne zavidim im.
To nije kikica,
To nije tvoj pogled,
Niti kišobran.
To je samo dokaz da sam odratao,
I da ti ovime poklanjam večnost...
Milici Gerić, s ljubavlju... Sergej Prepelica.
Autor: Milan Mažbrada
Autor: Milan Mažbrada
0 коментара