DYING ART
Najlakše je mahati zastavom
Na tlu za koje se neko drugi
Već izborio
Tu gde žedne pojiš toplom vodom
Neko je ostavio kosti
Pisao krvlju po kamenu
Tom po kom sad klešeš svoje ime
Hvala silama
Što su te kosti ipak preveliki zalogaj za zaborav
I što se zemlja oporavi od tragova
Teških metalnih gusenica
Ne može se izbrisati beleg
Duboko usidren u meso vremena
Ko ne poštuje mrtve
Ne poštuje ni žive
Osudjen je na maglu
Na krugove
Na konstantno započinjanje
Zauvek u sebi
Divlja životinja u kavezu
Daleko od kuće
Velika slika u premalom okviru
Uklještena
Na pepelu starog
Diže se novi hladni svet
Okupan neonskom svetlošću
Gura svoje titanijumske klinove
Duboko ispod sebe
Obara nam poglede
Da ne gledamo šta nad nama obleće
Ipak
Nešto se u noći smeje svoj toj beznadežnosti
Ali onako
Tiho
Za sebe.
Autor: Ivan Marinković
Autor: Ivan Marinković
0 коментара